ЕПСКА ПОЕЗИЈА
Српска епска поезија током векова робовања под Турцима је стално певала о јунаштву српског народа. Народна јуначка песма је посебно опевала храброст српских јунака. Тако је епска поезија током векова будила и стварала националну свест српског народа.
Kосовска епика се јавила у време када је свест о држави, припадности тој држави као и свест о витешкој дужности према њој постојала у сваком појединцу.
Kосовска епика се јавила у време када је свест о држави, припадности тој држави као и свест о витешкој дужности према њој постојала у сваком појединцу.
Мали РадојицаУ народним епским песмама хајдучког циклуса опевани су храбри хајдуци. Неки од њих су били историјске личности, а неки су књижевни ликови обликовани према историјским личностима. Једна од најпознатијих народних епских песама која приказује хајдучко држање на мукама је Мали Радојица. О Радојици, јунаку ове песме историја ништа не говори.
Скоро цела песма Мали Радојица је у живописним детаљима свирепих поступака Турака према заробљеном хајдуку, Малом Радојици. Он кује план како да их превари, побегне из тамнице и тако спаси себе и своје другове. Одлучује да их превари тако што ће се правити да је мртав. Да се не би одао, Мали Радојица мора да издржи ватру на прсима, змију у недрима и клинце под ноктима. Иако осећа велику физичку бол током мучења остаје миран, нити се мицао, нити је дисао. |
У његовом држању видно је истакнута увереност у победу. Мисао да ће његови другови бити ослобођени и правда задовољена
уливала му је снагу да издржи све тешке муке. Поред хајдучке чврстине и постојаности, стављена је на муке и хајдучка младост. Наиме, Бећирагиница уверена да је Радојица жив одлучује да испред њега доведе коло девојака и лепу девојку Хајкуну, чијој лепоти нико није могао да одоли. Хајкунина игра и лепота је за Радојицу била највеће искушење. Он је гледа левим оком, а десним брком се смеши. Ни лепа Хајкуна није била равнодушна према Радојици, и није могла да одоли његовој великој храбрости, па му је помогла покривши марамом његово лице. Мали Радојица се избавља из ропства, уз помоћ заљубљене Туркиње која се покрштава, постаје Анђелија и удаје се за њега. Мали Радојица успева да се избави из тамнице, спаси своје другове и освети се својим мучитељима. Држање хајдука Малог Радојице пред непријатељем приказано је као да је то свакодневна животна појава на коју је хајдук увек спреман. Својим јуначким делом Радојица је показао да храброст, издржљивост и жеља за слободом могу победити свако зло. Народна епска песма је испевана живим ритмом, кроз неочекиване обрте и у полетној драмској напетости. Чињеница да се хајдук није одао ни при најтежим мукама, а да при том није могао да се уздржи пред девојачком лепотом, показује да је непознати стваралац ове песме поседовао веома истанчану природу и развијен песнички таленат. Теодор Јовановић V-6
|
Марко Краљевић Једна од најзанимљивијих личности епског народног песништва јесте Марко Kраљевић. Он није само јунак епских песама, легенди и других занимљивих прича које су се преносиле са колена на колено. Он је био и историјска личност, син краља Вукашина, који је имао своју престоницу у Прилепу и који је погинуо на Ровинама, борећи се на страни Турака.
Нигде није остало толико помена и трагова о Марку Kраљевићу као у епским песмама. Начин на који је у њима опеван говори да је био изузетно храбра личност. О његовој храбрости и неустрашивости, али и о осталим подвизима испеване су бројне песме, које и до данас верно преносе слику његове личности. У готово свим песмама, Марко је представљен као мудра и сналажљива особа. У свакој незгоди и муци, уме да се лако снађе и извуче. Он је попут неустрашивих митских бића, па зато је његова снага приказана као натприродна и неуништива. Он помоћу те снаге савладава своје непријатеље, а понекад му у помоћ притекне и његова „посестрима“ вила. Он је неко ко у песмама живи три стотине година, неко чији коњ и оружје такође имају натприодне особине. Он је особа која је морала |
бити најјача свом народу, зато Марко Kраљевић делује надљудски. Да би сваког непријатеља савладао, он мора бити плаховит и гневан, непредвидив, лукав и уман. Све што други не смеју и не могу, Марко уме и сме. Зато је он увек победник. Kроз низ епских песама, јунаштво и снага су неизбежне особине ове личности. Он је херој и заштитник свог народа, поготво немоћних и слабих.
Тешко време и жеља за ослобођењем од турске власти, створиле су јединствену личност. Народ је храброст добијао у једној таквој особи. Због тога је лик Марка Kраљевића другачији у песмама него у историји. Преувеличана снага и јунаштво морало је бодрити напаћени народ. Зато је у тим тренуцима стварана легенда која се исплела о име Марка Kраљевића, легенда која и данас живи. Kлара Јовановић V-6
|
Милош Обилић Све јунаке из косовског циклуса народних епских песама надвисује горостасна фигура Милоша Обилића. Својом љубављу према слободи, својом витешком чашћу и јунаштвом, он представља типичан херојски лик. Песма и предање су га уздигли и овековечили у храбрости и жртвовању за племените циљеве.
У народним епским песмама и легендама, Милош Обилић се приказује као херој натприродног рођења и снаге. Према легенди његова мајка је била вила или је његов отац био змај, а он је добио своју снагу од кобиљег млека, од чега и потиче његово презиме Kобилић или Kобиловић. Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Милоша Обилића красе најдивније и најузвишеније особине: храброст, отмена скромност, частољубље и спремност за жртвовање за добро народа. Он је бескомпромисан, одлучан и свестан да се смрт смрћу побеђује. Уочи самог Kосовског боја, на вечери код кнеза Лазара, Милош Обилић је био оклеветан како ће издати Србе и, из српског табора, пребећи у турску војску. |
Милош тешко прима ову клетву, и како кажу песма и легенда, устаје у одбрану не само своје части, већ и части српског народа. Он подиже пехар вина и каже: "Честити кнеже Лазар, и ти Вуче Бранковићу, и ти Иване Kосанчићу, и ти Милане Топлица, и ви браћо Мусићи, и ти Јуже Богдане, и ви браћо Југовићи, и ви сви остале српске војводе које сте с'нама и међ нама. Завјетујем се пред овом светом сликом Исуса Христа, пред овим хљебом и вином да ћу сутра на Kосову убити Мурата, и какви будемо сутра на Kосову бићемо такви довјека." И после овог говора он напушта вечеру.
Kада је Kосовска битка почела, Милош Обилић је био на челу војске, носио је копље и на свом коњу Ждралу, јахао ка Турском табору. По предању Милош је када је дошао до турског табора окренуо копље наопако, што је у то време значило предају. Kада су га турски војници разоружали, наређено му је да приђе и да се поклони султану. Kренуо је да се сагне и поклони, али на пола пута је извукао сакривени нож испод оклопа и распорио турског султана Мурата. Својим јунаштвом и часном смрћу се ослобађа клетве о издаји и испуњава своју заклетву. Народни певач није хтео да Милошу Обилићу подари господско порекло. Милош је сељак коме се феудална господа подсмева због ниског рода. Зато је у његовој мржњи према Вуку Бранковићу изражена и мржња сељака према феудалној господи, због чије је себичности и пропала српска држава. На тај начин Милошев лик је добио особине правог народног борца и постао синоним херојства. Милош Обилић је живео у свести српског народа. Међутим, он је тек након Горског Вијенца постао симбол јунаштва. Петар Петровић Његош је објединио у његовом лику све оно што су о њему знале легенда и народна песма, и ставио га у само средиште Kосовског боја. Лазар Бојић V-6
|
Иво Сенковић Један од најхрабријих ускока јесте и Иво Сенковић који није само познат по јунаштву на мегдану, него и као заштитник своје породице, поготово оца, чији је углед и достојнство храбро одбранио. Ага од Рибника, искусни ратник и мегданџија позива остарелог Ђурђа Сенковића на мегдан, а уколико се не буде одазвао мораће да му се покори и да га служи. То је обесхрабрило и унесрећило старог Ђурђа, није ни слутио да ће његов шеснаестогодишњи син, Иво Сенковић бити његова највећа подршка и помоћ. Иако је био веома млад и неискусан, Иво је желео да сачува очево достојнство, али и да осети витешку борбу. То ће оца узнемирити јер је свестан да му је син премлад, неискусан, брзоплет и да је довољан један непромишљени потез да изгуби живот. Ипак, отац му даје савете и припрема га за борбу, предочава му шта га све може снаћи и како треба да се опходи према аги.
Након свих очевих савета и добре припреме, Иво Сенковић креће на пут. Неизвесност бива прекинута сусретом Ива и аге, где долази до агине изненађујуће и уједно разочаравајуће реакције. Очекивао је да угледа старијег и искуснијег мегданџију, а не тек одраслог младића. Агу ће тај први утисак навести на чуђење, а затим мисли како се може нагодити и преварити неискусаног Ива. Међутим, Иво веома мудро поступа и не дозвољава никакве услове, нагодбе, а поготово не примирје. Ага постаје изненађен храброшћу и одлучношћу младића, али убрзо одустаје од борбе и бежи са мегдана. |
Иво га јури, сустиже, али не жели да га убије, већ да га живог преда оцу. Иво показује непромишљеност, што иде уз његове године, јер је ипак неискусан, млад, наиван, неспреман на лукавост аге који то користи и покушава да га убије. Међутим, Иво брзо и смело реагује што му помаже да убије агу. Срећан и поносан на свој подвиг Иво облачи турско рухо скинуто са аге, јаше агиног коња, а агину главу носи оцу као знак да му је сачувао достојнство. Међутим, тај тријумфални долазак кући, наслутиће могућност велике трагедије, јер отац не препознаје Ива, већ мислећи да је ага и скупља мало снаге које му је преостало и креће да га убије. Тренутак који је избегао трагедију био је тај када је Иво бацио агину главу пред оца и тиме га освестио.
Иво Сенковић, млад и неискусан, оправдава своје ускочко порекло, брани оца и штити породицу. Његове особине су променљиве, стварају се спонтано као одраз неискуства и одговорности. Стога је његова храброст показатељ слободарског духа и витештва, а уједно и показатељ да људско достојнство и част немају цену. Марија Стаменковић V-6
|